Prije neki dan se tipkam s frendicom i ide sve onako jedna svakodnevna priča, što sve mora, gdje sve mora, što je sve zapelo taj dan, što je još čeka, koji su novi izazovi pred njom za taj dan… Uglavnom, jedna tipična ženska priča. Ona ženska priča kad žena živi sama pa sve nekako mora sama, iako, i one koje žive u paru često i nisu u nekoj boljoj poziciji od nje. Masu ženica stvari obavljaju same po sistemu „uzdaje se u se i u svoje kljuse“. Tako to valjda ide u životu u ovo vrijeme..
I kaže mi ona, onako u letu, jednu famozno opasnu rečenicu:
– Ja bih da mi samo jedan dan bude malo dosadno!
Pretpostavljam da je žena mislila da jednostavno želi jedan dan bez obaveza, strke, frke, panike, letenja, naletavanja … To je onaj jedan dan kad ti ide sve kao po špagi, baš onako kako si samo možeš zamisliti … Valjda… Zašto kažem „famozno opasnu rečenicu“?
Opasna stvar
Zato što je dosada jedna izuzetno opasna stvar, jedno vrlo opasno stanje.. . Neka sranja koja sam napravila u životu, doduše nisu to ne znam kakva sranja, ali su jednostavno situacije koje mi i nisu baš trebale u životu, napravila sam kad mi je bilo strašno dosadno.
Onako, ležiš na kauču i ne znaš uživati u trenutku predaha i odmora već bahato odlučiš da ti je dosadno. Treba ti akcije, neka akcija, bilo kakva akcija. I onda počneš raditi akciju, kako na nekom fizičkom planu ili jednostavno počneš prebirati po glavi, po sebi, po mislima… Pa te onda krenu analize, pa samoanalize, pa onda beskonačna pitanja tipa: što bi bilo, kad bi bilo… Nakon nekog vremena ti to dopizdi, pa kreneš analizirati prijatelje, pa susjede, muža, djecu, koga god da stigneš! Najčešće se završi nekim ne baš dobrim notama. Nije uvijek tako loše, ali je često – “nedobro”.
A misli, kao misli – one su vražje (pogotovo one nedobre), jedna sustiže drugu brzinom svjetlosti. Ni ne okreneš se, a već si iz jedne misli odlepršao u neku sasvim drugu i tako stalno, u krug.
Jednom je neki veliki mudrac misli usporedio s majmunom koji stalno skače s grane na granu. I, zaista je tip bio jebeno u pravu jer umiriti misli, odnosno usmjeriti ih na jednu stvar, točku, ideju – što god, zahtjeva popriličnu disciplinu uma. A disciplina uma često nije laka, zahtjeva popriličan rad na sebi.
Dosada?
Baš sam si taj dan mislila kad mi je zadnji put bilo dosadno? Ne znam ni sama, nije mi nikada dosadno ili si jednostavno ne dozvoljavam da mi bude dosadno. Uz tempo života koji imamo često nemaš vremena niti za sebe i svoja zadovoljstva, a kamoli da ti bude dosadno. A i ta dosada je čisto gubljenje vremena.
Kad jednom shvatiš da ti život leti brzinom svjetlosti i da je već ova prošla sekunda trenutak prošlosti, onda valjda želiš iskoristiti svaki trenutak svog života do maksimuma. Želiš raditi ono što voliš, ono što želiš – pa iako to bilo i ležanje u krevetu do podne, ali ono kvalitetno ležanje kad uživaš, kad si sretan jer si to možeš priuštiti, ono kad se želiš družiti s ljudima s kojima ti želiš, a ne s kojima moraš, kad radiš sve ono što te iskreno, ali ono baš iskreno čini sretnim, e to je taj osjećaj za koji treba živjeti cijeli život – biti sretan…
Dosada mi nekako ne spada u sretan izbor života, ali opet, koliko ljudi, toliko i izbora… Uvijek imamo nešto za raditi, uvijek imamo nekih nedovršenih knjiga, nedovršenih razgovora, ne ispričanih priča. Uvijek imamo nešto za raditi samo ako želimo, a tada ta famozna dosada ne dolazi do izražaja..
Osobno, ne želim si niti jedan dan da mi bude dosadno jer to je zaista jako dosadno i iscrpljujuće kad ni sam ne znaš niti što bi sa sobom a kamoli s ostatkom svijeta – od proklete dosade.
Obožavam svoje obaveze i jurnjave, obožavam svoje svakodnevne akcije. Obožavam i to što mi pas još uvijek po noći piša po hodniku (beba je pa ne može izdržati noć) pa kad se ujutro probudim najprije uzmem močo i Domestos da operem pod, volim i sve svoje neprospavane noći jer je noć jedino vrijeme kad se mogu kvalitetno i u miru posvetiti pisanju i čitanju, volim to vrijeme koje provodim sa svojim djetetom i svojim prijateljima, volim i to vrijeme na poslu… Volim i to što mi ponekad ne ide sve onako kako sam si ja sama zamislila jer tada znam da imam novu akciju i nov izazov koji moram riješiti – jednostavno volim to što mi zaista iskreno nikad nije dosadno, uvijek imam nešto za raditi i stvarati, a onda i kad mi se čini kao da baš sad nemam ništa, e onda si napravim da imam nešto ili jednostavno uživam u trenutku ne imanja nikakvih obaveza, zadataka ili kako se to već zove….
Dosada je zaista opasna i dosadna…Strašno dosadna dosada… I gubljenje dragocjenog vremena…
A i kad bi sve išlo onako glatko u životu kao što smo zamislili, nekako mislim da bi nam bilo jako dosadno i nezanimljivo, bolje je ovako s ponekom akcijom, bar znaš da si živ – ne znam kako Vi, ali ja da… Uz sve obaveze i izazove znam da sam živa i nije mi nikada dosadno.
Autor: Sophia – blogerica s bloga Suncokreti na oblacima
