Drama Queen: Ako mi još tko spomene Valentinovo…

Ako mi još tko spomene Valentinovo, kunem se da ću ga ubiti. Nakit, majica, hlače, gaće… Valentinovo ovo, Valentinovo ono… Ima li išta dosadnije od činjenice da već i s paštete iskače neko srce? Da se svi utapaju u toj crvenoj boji, a ti se kući vraćaš umoran, sam u prazan stan? Nema. Je li tako da nema!?

Čujte, nije problem u praznom stanu, budući da sam samoživa. Vjerujem da bi mi sad već to neko drugo biće apsolutno išlo na živce i kvarilo red i mir. Više mi fali neko toplo jelo i pospremljeno suđe. No, to samo znači da bi bilo vrijeme naći neku tetu ili čak tetka za čistača.

Tražim čistačicu/čistača

Znate li da mi se u mojim istraživanjima po online bespućima znalo javiti to muško čeljade u želji da glumi slugana. Ono, ushićen mi veli da će biti moj stolić za odmaranje nogu ili da na njemu mogu držati svoje najomiljenije piće, u mom slučaju kavu. (Da je F. platio reklamu, još bih mu i ciglicu izreklamirala.) Da će kuhati, peglati i prati i raditi sve, ali baš sve što mu kažem. Najveća nagrada bi mu bilo lizanje mojih stopala. Nije mi jasno zašto nikad nisam pristala na nešto takvo. Dok pišem o tome, čini mi se savršeno pa ne mogu ništa drugo reći osim da sam luda baba… Ali, barem materijala za svoju prvu knjigu imam u izobilju, samo da mi nije tako lijeno sjesti i pisati.

Uopće ne kužim poantu Valentinova. Nisam je ni kužila dok sam bila u svojim vezama. A bile su dvije jako duge. Kad se zbroji, njih dvojica su me stajala kojih petnaestak godina života…. Ja sam se voljela, ljubila, mazila i pazila baš svaki dan, a i večera i čokolada je bilo u izobilju čemu svjedoči moja kilaža i obline. A, muškarci vole obline. Možda ne možete naći trapke, ili vam ove kratke, sad tako moderne majice ne pristaju, ali muškarcima paše vaša guza, pa čak i trbuščić…

Organizacija je pola posla

Znate, moj je pametni Medo odlučio da ja ovo Valentinovo ne bih trebala biti sama. On je na putu, a mi i tako imamo vezu bez veze, praveći se da smo frendovi, pa će on to meni sve nešto izorganizirati. Jer, kako reče, bolje izgubiti selo nego li ovaj konzumeristički običaj. Dugo je on to nešto razmišljao i budući da me, kako sam tvrdi, jako dobro poznaje, dao je broj nekom svom pajdašu koji, evo, cvili na Viber i spominje šetnje i večere.

Kako biti pristojan, jer čovjek ne misli apsolutno ništa loše i objasniti mu da nema teoretske šanse da se nađem s njim. Niti je moj tip, niti mi se sviđa, niti želim šetati s njim, niti me zanima njegova divna, tužna kakva li već priča. I kako mu reći, ali i Medi, da to što je on divan, drag dečko objesi o klin jer ja, očito, nikad nisam voljela divne, drage i prosječne dečke. Nikad. A, kako se čini, niti neću.

I Medo, pojma ti nemaš. Niti znaš mene, a niti sebe…