Drama Queen: Koji vrag mi to treba!?

pexels-photo-224785

Dugo sam razmišljala krenuti dalje ili ne s uputama i dogodovštinama mojih online ljubavi. Pozerica me stalno pita je li me sram, što kažumoji“, što će biti s budućima i tako dalje. Moji bivši dečki, s kojima još komuniciram na platformi “sada smo prijatelji“, ne razumiju ništa. S jednim sam čak prosjedila par sati u diskusijama “koji vrag mi to treba“. Čemu te bapske priče i zar me nije strah? Čega bi me trebalo biti strah? Eto, treba mi i što sad!? Inspiracija mi je i ne mogu si pomoći. Valjda mi se tipkanjem sa svim ti stričekima luči dopamin.

Ležeći u krevetu s daljinskim u ruci, posve svjesna činjenice da taj MAXtv ne valja ništa, pitam se kako još u tome Midsomeru ima ikoga živog. Čekam i da ti na National Geographicu pronađu to glupo blago i prestanu kopati po tom jadnom otoku. S očima na pola 12, upalim aplikaciju. Malo štrikanja po daljinskom, malo lupkanja po tabletu. Dosadno mi je. Dosadno mi je, a ne mogu zaspati.

Tip, pa tip, pa tip… Jedan me davi filozofirajući u kasni sat o načinima komunikacije, valjda posve izluđen mojom konkurencijom. Postavlja zahtjeve i pravila igre. On mi je baš dosadan. Drugi, tipka posve tipične kvazi-smiješne doskočice koje ignoriram. Treći, eh taj… Ne čini se loš. Upecala sam ga ili je On upecao mene… Ne znam točno. I pišemo i pišemo i pišemo… Čini se drag, smiren, simpatičan. Znate, ako volite smislene rečenične sklopove i ljude koji razlikuju bar Č i Ć, možda prostranstva interneta nisu za vas. Ne znam zašto, ili smo doista tako nepismeni ili ne obraćamo pažnju, ono opustimo se do besvijesti. Ne bih znala. Samo mi nije jasno kako onda svi očekujemo od djece petice iz hrvatskoga jezika. On je, priznajembio jedan od pismenijih i nije uopće navalentan. Učinio se, za divno čudo, kao muškarac koji moguće zna što želi, a to nije samo ono internetski “kako ćemo, na brzaka ćemo”. Tipkali smo posve pristojno bez ikakvih insinuacija.

Nekako je sve brzo krenulo, moguće zato što sam ja divna, pa se ponudio da pošalje fotografiju…

I dalje mislim da obmanjujete hrvatsku javnost. I dalje mislim da većina nas ili vas laže… Vjerujem da svi tražimo sreću na više načina i vjerujem da je online jedan od. Facebook grupe, aplikacije, stranice… Birajte! Tu smo. Tražimo se. Pokušavamo. Osluškujemo svoje ovakve ili onakve satove i strahujemo od samoće. Neki više neki manje. Zar je sramota željeti biti sretan? Zar je sramota željeti neku svoju (bolju) polovicu? S druge strane, zar je sramota Valentinovo provesti sam, žvačući oveći komad zabranjene čokolade i ostavljajući otiske po nekom isfuranom ljubiću? Nije!

Otvaranje email poruke na adresi izmišljenog imena i prezimena (no, opreza nikad dosta) šokiralo me. More, sunce plaža… I On. On je bivši dečko moje jako, jako dobre kolegice. Poznajemo se…

Trebali ste mi vidjeti facu. Trebali ste čuti taj smijeh. Trebali ste… Život je tako dobra priča, tako dobar vic! #lovelife!

Bajka je tu prestala, naprasito. Aplikacija se ugasila. Da joj kažem ili da joj ne kažem, pitanje je sad!? O, moj Shakespeare! Još jedno Valentinovo sama…