Nekad mi se čini kako me dragi Bog zakinuo za neke od ženskih radosti, kada je odobrio moje postojanje. Potpuno mi je oduzeo radost shoppinga, ali mi je dao blagoslov ispijanja piva, gledanja tekmi i obožavanja dlakavih, muških prsa. Da. Posve gadljivo, razumijem vas potpuno, drage moje.
U šarolikom društvu mojih prijateljica, postoje moje totalne suprotnosti. Suprotnosti koje moj život čine zanimljivijim, smješnijim i, možda čak, boljim. Iz toga razloga, na meni dane Božje darove, gledam kao potpuni blagoslov, jer mi se moj život i moji ženski problemi čine neznatnima u usporedbi s problemima nekih mojih dražesnih prijateljica.
U užurbanom velegradskom životu, rastrganom između posla, muževa, dečkih, ljubavnika, kućnih ljubimaca i ponekoga djeteta, posve se teško naći, jedan na jedan, onako kao nekad, i blebetati satima o tko za čemu. Jer neke od naših gluposti i nisu za svačije uši, iako su samo gluposti.
Od svih Gospodinovih dana, i od svih mogućih kombinacija, moja draga prijateljica, odabrala je dane sezonskih sniženja i shopping centar, za naše druženje. U nevjerici i pod sumnjom kako me uopće ne poznaje, pristajem, jer, do vraga, tko zna kad ćemo se opet uspjeti sastati, a ne želim izmišljati sulude izlike i, na koncu, nedostaje mi. Nedostaje mi. A vrlo dobro zna, da od kada ne radim u firmi s propisanim dress codom, šećem okolo u tenisicama, bez imalo srama. Dobro je za noge!
Vjerujem kako bi se većina psihijatara zapitala kakvo je to moje ponašanje, jer sami ulazak u taj prostor automatski je izazvao osjećaj gušenja. Zidovi me pritišću. Stotine ljudi juri, žuri, kao u nekom SF filmu, u kojem ne postoji sutra. Neko čudovište se spušta na Zemlju, nestat će svega, a plastika se provlači, bez posljedica, jer ne postoji sutra, pa ne postoji ni naplata, ni banka. Guraju me, lupaju hrpama vrećica, stišćem zube. A ona!? Što reći, blaženi osmijeh i dvije vrećice, uz uzbuđeni šapat kako još samo mora ući tu i tu, i kad smo već tu, ući će i tamo. O Bože! Znala sam, znala sam! Ništa. Šutim. Uzimam te prve dvije vrećice. Vučem ih. U onoj masi prevrtanja majičica na 40 povoljnih posto i traperica, kojih znam kako ima u svim bojama i dimenzijama, točno tristopedesetsedam komada, slušam njene uzbuđene usklike. Vidi ovo, vidi ono, slatko bla bla bla…. Klimam izgubljeno glavom. Ljudi me i dalje nekako dodiruju, i rado bih oprala ruke. Znam, zvuči totalno luđački, ali ne mogu si pomoći. Guram se s njom kroz dućan, izbjegavam gužvu i ne gledam apsolutno ništa. Ne želim. Neću. Grozim se i onoga reda ispred garderobe, i molim Boga, samo neka nešto ne ide probati, jer mislim kako ću odapeti! Sad me već hvata i panika. Pitam se vide li svi ti ljudi gadljiv izraz na mom licu. Sad me i sram moje slabosti.
Upućujem joj par molećivih pogleda, koje na početku ignorira, a onda, samilosno stavlja ruku pod moju i vodi me do prvoga slobodna stola. Oprosti. Da, rekla mi je oprosti. Oprosti, govorim i ja njoj. I smijeh. Smijeh bezrazložan, a opet divan i drag, i usklik kako sam se dovoljno žrtvovala za nju. Pa da. Zato i postoje pravi prijatelji.
You must be logged in to post a comment Login