Klonite se negativnih ljudi…

„Klonite se negativnih ljudi, oni imaju problem za svako rješenje.“

Jednom je netko izgovorio ovu izuzetno duboku i pametnu misao. Dugo godina je nisam kužila niti je primjenjivala u vlastitom životu, ali kako sam starija ova misao mi sve više služi u životu, sve više je primjenjujem u svakodnevnom životu. Nekad je lakše, nekad je jako teško, ali kad razmislim – što mi je bolje?

Je li mi bolje biti okružena negativnim ljudima koji u svemu nađu problem ili se jednostavno maknuti iz njihova života i napraviti sebi jednu ogromnu i dugoročnu uslugu? Uvijek sam za to da sebi olakšam život maksimalno koliko mogu. Na kraju, pa svi smo takvi, a ako i nismo, takvi bi barem trebali postati.

Imam svega nekoliko ljudi oko sebe koji su poprilično negativni, nekad ih doživim, nekad ih izbjegnem, nekad ih slušam, nekad ni sama ne znam što bih s njima. Jednako tako ni oni ne znaju što bi sa mnom. Jeb***!
Živciraju oni mene, jer su negativni i ne žele vidjeti ono nešto dobro, živciram ja njih jer u svemu nađem, a ako ne nađem, onda se bar potrudim naći ono nešto dobro.

Opće je poznata stvar da svi sretni i zadovoljni ljudi strašno idu na živce onima koji nisu takvi. Jednostavno, ne radimo na istoj frekvenciji i to je ok, kako bi se reklo: svaka ptica svome jatu leti, i tako je najbolje.
Sve češće mi u životu dođe da napravim one brutalno bolne rezove u odnosima i da na jedan jednostavan način raskantam sve one koji nisu dobri za mene. One koji me iscrpe i ostave na koljenima pa se danima nakon toga skupljam sama s poda. Dođe mi da bez imalo grižnje savjesti zalupim vrata svog života onima koji u svemu, ali baš u svemu, nađu jeb*** problem. Ako problema nema, e pa oni ga izmisle u sekundu i pol, otprilike.

Jednostavno, neki ljudi ne znaju ništa doli u svemu vidjeti ono nešto loše, ne znaju drugačije. S jedne strane mi ih je na neki način žao, jer živjeti svijetu koji je prepun svakodnevnog osobnog crnila zaista nije lak, to znam iz vlastitog iskustva, i sama sam nekad bila takva – crnjak, depresivac i ništa mi nije bilo dobro. A s druge strane, zašto bih ikog žalila? Svi sami odabiremo kako ćemo gledati na život i što ćemo iz njega izvući, ono dobro, ili ono manje dobro – dakle, sami smo odgovorni za sebe.

Život s negativnim ljudima nije lak. Znam to jer sam i sama okružena njima i neki od njih su dugo u mom životu i žao mi je prekinuti prijateljstva, ali ima li to dugoročno smisla?

Nema, naravno da nema, naporno je to, iscrpljujuće. Umori čovjeka boriti se s tim negativnim mislima onog drugog. Možeš neko vrijeme, naravno da možeš, ali do kada?

Kad je vrijeme za podvući crtu i reći dosta je!

Često to pitam samu sebe,e a i smatram da im treba dati priliku, smatram da se za njih treba boriti na neki način, ali opet. Koliko?

Koliko možeš ubijati sebe da bi pomogao, ma čak niti ne pomogao, već tolerirao onog pored sebe koji je valjda po prirodi samo takav negativac? Koliko tolerirati onog pored sebe koji u svemu, ali u svemu nađe problem? Koji u svemu, ali baš u svemu nađe ono nešto loše? Koji u svakome nađe ono nešto loše?

I sve mi se čini da tako negativno orijentirane osobe samo kao da čekaju da se dogodi to nešto loše da bi mi se zakačilo na nos: “Aha, jesam ti rekla da je to tako i bla, bla, bla...“ Naravno, negativnosti žešćeg kalibra..
Bude to fora, ako traje kratkoročno, ali dugoročno, nije lako niti za tu osobu, niti za one pored te osobe. Opet govorim iz vlastitog iskustva jer i sama sam na čudu što s takvim ljudima u mom životu, žao mi ih je na neki način, a pomaka ne vidim već godinama, dapače, sve mi se čini da sve dublje i dublje i dublje tonu u vlastitu žabokrečinu bez naznake da bi se išta moglo promijeniti. Da, promijeniti, ali na bolje, ne na još gore, jer ovo stanje sada je već samo po sebi dovoljno grozno. Barem meni kao promatraču, a što je ono najgore oni niti ne vide što si rade… Nekima je negativnost stanje uma i smisao života. Tužno, zar ne?

Svi do jednog smo ponekad depresivni, tužni, rastureni i na dnu samog sebe i to je sve sasvim u redu, mislim da i da smo stalno gore ne bi bilo dobro.

Ponekad te život tako dobro našamara da se oporavljaš, nekad mjesecima, ponekad godinama jer dobiješ bolne udarce ispod koljena za koje misliš da nikad neće proći, jer misliš da rane nikad neće zarasti, ali sve jednom prođe, sve jednom zaraste. Kako bi rekla meni jedna draga osoba, ožiljci ostaju … Istina, i to stoji.
Samo nekako mi se čini i tu se slažem u potpunosti, jednom je netko rekao:

„Život je prekratak da bi se trošio na krive ljude i loše trenutke

I nekako mi se sve čini da ću napraviti drastične rezove u nekim odnosima, bez obzira koliko dugo godina trajali, ali u mom životu više nema mjesta za one trajno i dugoročno negativne, jer moj izbor je biti sretna i živjeti jedan sretan i ispunjen život, a tu dolazi na snagu ona da svaka ptica svome jatu leti….