Kut gledaš?!

ogledalo

Rekao mi je nedavno netko da sam ponekad plačipička. Možda i jesam. Jel’ vama plačipičkasto kad imate osobu kojoj poželite odmah sve reći?

I lijepo i ružno. I trač i istinu.

Kad imate tu jednu frendicu koja vama može opsovat sve (a bogami i vi njoj), ali to nikad ne radite. Psovke čuvate za druge, koji ih više zaslužuju.

Vi si samo, povremeno, ogoljavate dušu jer oko vas ima ljudskih govana koja plutaju k’o pokvarena jaja u vodi. E, ako je to plačipičkasto, onda živim u zabludi cijeloga života.

Čujem kako šapućete – “Nije”. Hvala vam!

Imam u posljednje vrijeme potrebu često se žaliti na nekoga ili nešto. Takva su vremena stigla, da je čovjek čovjeku životinja. I to ne umiljata maca, čak niti hrabar vuk, već živina poput uši ili krpelja.

Kad ne gledaš, takvi se ljudi zavuku se u tvoj život i rade sranja. Lako za to što piju krv, jedu živce i trgaju san ali ti, malo po malo, ubijaju samopouzdanje.

Misliš da si hrabra – ali odustaneš na pola.

Misliš da si lijepa – ali dodaš sloj pudera.

Misliš da si sretna – ali svejedno plačeš u WC-u.

Tako nekako se ja osjećam ovih dana. Razloga nemam, ali cvilim. Cvilidreta i plačipička u jednom. Dužna sam sama sebi prvorođeno dijete.

Nedavno mi je netko rekao…

Čuj mene, pa ja ne slušam nikoga sem sebe same. Zašto ja uopće obraćam pozornost na to što mi je netko rekao ili nije. Zašto biste vi?

Zato, dragi moji (i drage moje koje se ne pronalazite u prvom dijelu rečenice) jer ponekad, samo ponekad postoji netko tko vas sagleda realno. Onako kako vi sagledavate dobar komad bifteka u mesnici. Budimo realni, nikad ne uzmemo onaj komad kojeg se mesar prvo uhvati.

Kužite? Kut gledanja.

Primjerice, ja sam sama sebi humoristična. Možda sam nekome smiješna.

Mislim da sam debela. Možda netko misli da sam taman kako treba.

Nisam glupa. Možda netko misli da jesam. Ali ja znam da nisam.

Kut gledanja je zajebana stvar.

Pogotovo kad ne gledaš iz njega svoja posla.

Tvoja Frendica