Pored svih ljudi, situacija, prilika i trenutaka na kojima sam gotovo svakodnevno zahvalna, još sam više zahvalna na svim teškim trenucima koji su me pratili kroz život. Na trenucima u kojima sam mislila da sutra ne postoji, a ako i postoji – ja ga sigurno neću dočekati. Eto, toliko je ponekad bilo teško.
Suludo je, pomislit će mnogi, biti zahvalan na teškim životnim situacijama. I doista, zvuči ludo. Međutim, postoji i druga strana medalje – one životne.
Zašto sam zahvalna na teškim trenucima
Zahvalna sam na svim životnim preprekama, zarezima i čvorovima, na mjestima na kojima sam zastala i posrtala – iz vrlo jednostavnog razloga. Upravo su te, ne tako lijepe situacije, od mene napravile ono što danas jesam. I ne bih se mijenjala ni za što.
Sve teškoće koje su me zadesile izbrusile su me, ojačale, dale mi mudrost i naučile me čaroliji preživljavanja – kako od jednog dinara napraviti dva ili čak tri.
Životne situacije naučile su me kada trebam progovoriti, a kada zašutjeti; kada se zauzeti za sebe i ne prihvatiti “ne” kao odgovor; kada ne slušati tuđa mišljenja. A opet, naučile su me i empatiji, razumijevanju onih pored mene.
Ukratko, sve ono što mi je život diskretno servirao naučilo me mnogočemu. Upravo zato sam zahvalna – jer su od mene stvorile drugačiju, jaču osobu.
Kada čovjek doista raste
Svi nekako kroz život težimo osobnom rastu. Ali zapitate li se ikad – kad čovjek zapravo raste?
Vjerujem da, kad nam je u životu dobro, jednostavno plovimo – sretni, neopterećeni, bezbrižni. No kad te život stjera u kut i kad ti složi jednu tešku situaciju za drugom, tada priča poprima sasvim drugu notu. Tada rastemo. Tada se pokazuje sva naša snaga, snalažljivost i izdržljivost.
Često volim reći da je to kao kad neplivača baciš u more: tada ili toneš ili naučiš plivati. Treće ne postoji.
More života i gen za preživljavanje
Kao i svi, i ja sam mnogo puta bila bačena u nemirno more. Morala sam naučiti plivati, boriti se za sebe, za dah, za život. To su trenuci kada se u čovjeku probudi onaj instinkt za preživljavanje – borba ne za pobjedu, nego jednostavno za opstanak.
Takvi trenuci bili su teški, bolni. Za neke sam mislila da ih neću preživjeti, da sutra za mene više ne postoji. Ali ima nešto prokleto u nama – preživimo. Izvučemo komadić nadljudske snage, oporavimo se, poližemo rane i idemo dalje.
Nismo isti kao prije, ali to nije ni važno. Važno je samo ići naprijed, ne stati, ne osvrtati se previše.
Snaga koja dolazi kad je najpotrebnije
Upravo onda kada sam bila na koljenima, najviše sam rasla kao osoba. Ojačala sam, osnažila se i naučila hodati uspravno, bez previše straha. Danas, kad naiđu novi izazovi, jednostavno prodefiliram kroz njih – otresući s nogu malo životnog blata.
Često me pitaju: Kako uspijevaš? Odakle ti snaga?
Uspijevam jer sam mnogo puta skupo platila svoj danak životu. Nitko od nas ne prolazi neokrznut. Svi kad-tad platimo svoju cijenu.
A snaga? Ona dođe upravo onda kad je najpotrebnija. To je pravilo bez iznimke. Jedino što tada možemo birati jest – hoćemo li plivati ili tonuti. Iako, istina je, većina ipak nauči plivati.
Kad život servira izazove
Ako nam je sve u životu servirano na tanjuru, kako ćemo otkriti vlastiti potencijal? Kako ćemo znati koliko možemo ako nas ništa ne prisili da to saznamo?
Čovjek, vjerujem, reagira tek kad mu voda dođe do grla. Kad je ugrožen, tada se bori najjače.
I koliko god mi je život servirao – a servirao mi je svašta: razvod, smrt, besparicu, bolest, bol, beznađe – sve sam to preživjela. Izgurala sam, presložila se i nastavila dalje. Istina, s ožiljcima, ali i s ponosom.
Zahvalnost kao put
Danas, kad u tišini razmišljam unatrag, zahvalna sam na svemu. Jer bez svih tih iskustava ne bih bila ovo što jesam. Nikada ne bih saznala koliko sam snažna i koliko mogu.
Kroz životne bonace ne naučiš mnogo, ali kroz nevere – naučiš sve. Sretna sam što svoja iskustva mogu prenijeti drugima, što mogu razumjeti one koji prolaze kroz isto.
Kažu da je svakome dano onoliko koliko može podnijeti. Eto, toliko je dano i meni. Podnijela sam, naučila i izgradila sebe.
Hvala ti, živote.
Jer, koliko god sam se nekad kroz suze pitala zašto baš ja, danas znam – nije to kazna, nego put. Jer život svima daje i uzima, ali na nama je kako ćemo odigrati svoju partiju.