Bejrut nije ništa prema mom kvartu. Od ranoga jutra pod mojim židovskim prozorom danima nemilosrdno divljaju razni teroristi i talibani, naoružani teškim pneumatskim čekićima, bušilicama i sličnim niskoletećim muklorazarajućim alatom. Već u sedam sati spavanje postane nemoguća misija. A bolje nije ni popodne, kada nagrnu domaći izdajnici i petokolonaši, koji ih dotad nisu mogli nadglasati pa su čekali da se smire. I da ja dođem kući, na zasluženi počinak poslije mučnih terapija na Šalati. Pizde proarapske!
Neki dan skoro sam pao preko grabe, preskačući letve, ciglu i komade betona pred ulazom. Malo je falilo da se, nesiguran i bolna koljena, razlijepim ko kumica na poledici. Prije godinu i pol ozlijedio sam menisk, i još me boli. Ustvari, boli me neprestano. Koga briga, u ratu nikoga ne zanimaju kolateralne žrtve. Barem mi se nitko nije smijao. Po tome sam zaključio da je moja akrobatska pirueta bila za čistu desetku, dovoljna da u neprijateljskim redovima istodobno izazove i sućut i strahopoštovanje. Ali nedovoljna za pomoć da spokojno otpočinem. Takva ocjena vjerojatno ne postoji.
Razmišljam o tome koliko je bodova dovoljno za opći štrajk. Ma može i malo primirje, sasvim kratkotrajni prekid vatre, da izvidam rane i odmorim živce. Nudim petsto, u eurima, za glavu šefa gradilišta. Nije malo, ali za mir se treba i potruditi. Uostalom, osim tišine možda dobijem i Nobelovu nagradu. Sudeći po tome tko ju je sve primio, bio bih sasvim prikladan kandidat.
You must be logged in to post a comment Login