S ljudima je uglavnom lako. Samo im treba ići niz dlaku, titrati onako kako su oni zamislili, izgovarati naglas samo ono što žele čuti – i sve je u redu. „Ljubav“ tada frca na sve strane.
Međutim…
Postoje ljudi koji žele biti drugačiji, žele biti svoji. Govore ono što misle, stoje iza svojih riječi i često – nisu baš simpatični ni dragi drugim ljudima.Nikad, a pogotovo sada, što sam starija, to se manje ugodno osjećam u društvu ljudi koji se u svemu slažu sa mnom, velevažno kimaju glavom i odobravaju. Ježim se od takvih, jer koliko god smo isti, opet smo toliko različiti i ne možemo se slagati u svemu, oko svega. To ne postoji – nije realna slika stvarnosti.
Ma koliko god bili „isti“, ipak nismo. Postoje barem nijanse različitosti – i to je sasvim u redu. To je prirodno. Tako mora biti.
Idete li ljudima niz dlaku?
Koračate li kroz život s rukama u džepovima i samo klimate glavom?
Idete li ljudima niz dlaku?
Ja ne. Već sam odavno shvatila da je recept za sretan život – biti svoj, pa što god to kome značilo.
Uglavnom ne idem ljudima niz dlaku jer mi se to ne da. Prelijena sam, a i ne živi mi se lažno. Opterećuju me laži.
Laži su mi živa tlaka
Svaki put kad pokušam nešto prelagati samu sebe, uvalim se u nevolje jer redovito zaboravim što sam i kome sam lagala. Onda dođe na snagu ona stara – u laži su kratke noge.
U lažima redovito posrnem, zaboravim se, pa sam s godinama odlučila da igra laži jednostavno nije za mene. Prenaporno mi je – stalno moram misliti i biti na oprezu. Tlaka!
Laži su mi živa tlaka, baš kao i ići ljudima niz dlaku.
Tko će te voljeti takvu jezičavu?
Najbolje mi je kad me pitaju: „Pa tko će te voljeti takvu jezičavu?“
Tko će me voljeti? Što se mene tiče – što me manje ljudi voli, to mi je bolje. Već odavno ne patim od kvantitete, već od kvalitete. Bolje mi je imati svega par ljudi u životu, ali onih par pravih, nego gomilu lažnih.
A danas… danas je lažnost moda. Vrlo visoko kotira na ljestvici.
Iskrenost ima cijenu, ali vrijedi je platiti
U cijeloj toj priči postoji jedna caka: što si iskreniji – prema sebi i prema drugima – što manje ideš ljudima niz dlaku, što više imaš svoj stav i mišljenje (pa makar bilo i pogrešno, ali je tvoje), ljudi te više poštuju i cijene.
Naravno, postoje i oni drugi koji ne mogu živjeti drukčije osim da im se titra, osim da im se ide niz dlaku. I to je u redu. Samo… ta ekipa uglavnom nije dio mog svijeta.
Vrlo brzo se napustimo – ili oni mene, ili ja njih. Obično oni mene napuste prvi jer sam im „brutalna“. I to mi je sasvim u redu.
Ako nešto u životu želim, onda želim biti okružena autentičnim ljudima – svojima. Ljudima koji se ne boje naglas izgovoriti što žele. Ljudima koji žele biti svoji. Ljudima koji ne žele ići svijetu niz dlaku da bi ih svi voljeli, da bi bili odobreni od strane svijeta, da bi se dopali svima.
Što imamo od nečijeg odobravanja?
Što imamo od nečijeg odobravanja?
Što ja imam od toga što me netko voli ili ne voli?
Apsolutno ništa. Niti me tko hrani, niti oblači, niti mi plaća račune. Sama sam tu gdje jesam, trudim se živjeti po nekim svojim moralnim i etičkim načelima – nekad uspijem, nekad ne, ali barem se trudim.
Također, jedna od mojih životnih postavki je da ne idem ljudima niz dlaku. Da se zauzmem za sebe, za svoje mišljenje – i da to, naravno, ima svoju cijenu.
Ali i to mi je u redu. Plaćam sve svoje račune redovito, pa sam spremna i te račune platiti – svako malo. Neki su skuplji, neki jeftiniji, ali… koga briga?