Odrasla sam u obitelji, vjerujem kao i mnogi od vas koji imate 40+ ili 50+, po sistemu: šuti radi mira u kući! Vjerujem da je nama u tim godinama ta parola jako poznata, da ne kažem uklesana u mozgove.
Parola koju su vjerojatno barem djelomično naše majke prenijele na nas, a mi na našu djecu – pogotovo onu žensku jer se uvijek, ili barem često, očekuje da je žena ta koja mora zašutjeti radi mira u kući.
Kroz život često sam se pitala je li to „šuti radi mira u kući“ mudrost ili slabost?
Nekad sam mislila kako je to slabost, danas, u ovim godinama, mislim da je to ponekad i mudrost. Nekad prešutjeti, nekad se praviti da nisi vidjela, da nisi čula – ako možeš, naravno.
Je li šutnja radi mira u kući mudrost ili slabost?
Mir u kući nešto je što nam je potrebno kao zrak. Međutim, treba li baš radi mira u kući uvijek prešutjeti, zatvoriti oči i uši?
Osobno mislim da je, iako volim mir, ponekad potreban i rat u kući.
Ne može se u životu na sve zatvarati oči, zatvarati uši, praviti se da nismo vidjeli ni čuli. Realno, koji je smisao bacanja stvari pod tepih? A svi jako dobro znamo što se događa ako konstantno stavljamo stvari pod tepih.
U jednom trenutku taj tepih postane toliko prepun stvari koje smo pod njega gurali da više jednostavno nema mjesta za ništa novo.
I možda upravo tu dolazim do pitanja što zapravo znači taj mir u kući?
Je li mir u kući samo kada se nitko ne svađa, kada nema povišenih tonova i kada svi šute ili je mir ipak nešto puno više od toga?
Svi mi znamo da se ne možemo uvijek oko svega slagati. U obiteljima ima svašta – ima svađa, ima ljutnje, povišenih tonova, dana kada nam netko ide na živce i kada bismo najradije otišli u drugu sobu i zatvorili vrata, a i dana kada ima slike, a nema tona. Svašta se tu nakupi, ali tako mora biti, to je sve život.
Kada mir postane samo privid mira
Međutim, postoji velika razlika između toga da prešutimo nešto jer znamo da nije vrijedno svađe i toga da stalno prešućujemo zato što želimo pod svaku cijenu sačuvati prividan mir u kući.
Naučila sam da je nekada stvarno mudro prešutjeti, pustiti da se prašina slegne pa onda nešto reći ili jednostavno pustiti da prođe.
Ali ako stalno radi mira u kući govorimo „ma nema veze“, a zapravo ima veze, prije ili kasnije sve će te stvari izaći van. Koji je smisao svega toga? Čekati, zatvarati oči dok se ne nakupi sve i svašta? A znamo da se kroz vrijeme zaista nakupi svašta pomalo.
Kad se skupi, onda se skupi baš onako pošteno. Tada više ne pričamo o jednoj stvari, nego o svim onim malim, sićušnim stvarima o kojima smo godinama šutjeli, stvarima na koje smo zatvarali oči i uši.
Zato danas mislim da ona stara „šuti radi mira u kući“ i nije baš dobra.
Ako šutimo zato što se bojimo razgovora, zato što uvijek mi moramo popustiti ili zato što se bojimo sukoba, onda to stvarno više nije mir.
Ne mora svaka svađa imati pobjednika
S godinama mi je sve manje važno tko je pobijedio u raspravi, a sve više mi je bitno da se nakon rasprave možemo normalno pogledati i, koliko-toliko, kada se bura smiri, u miru nastaviti dalje.
Iako mi je to bilo vrlo teško, a i sada mi ponekad nije baš lako, kroz život sam nekako naučila da ponekad stvarno treba nešto i prešutjeti, a ne na svaku se propinjati na zadnje noge.
Ponekad treba i reći.
Mir u kući ne bi trebalo plaćati vlastitom šutnjom
Prava mudrost možda i nije u tome da se uvijek šuti radi mira u kući, nego da se nauči kada vrijedi šutjeti, a kada je ipak bolje nešto reći.
Mir u kući je važan, jako je važan, ali isto tako mislim da nije dobro taj mir cijeli život plaćati vlastitom šutnjom – a svi mi to, znamo, često radimo.