Hvala dragom Bogu i katoličkoj Crkvi na onim danima u svibnju kada ne razmišljam puno o kuhanju ručkova nego se prežderana izležavam vrebajući još jedan kolač. Uf, kako ja volim kad se Dobrica i ja nacrtamo kod Kraljice Majke na nekom obiteljskom hranjenju. Nema kuhanja, barem tri dana. Jedino mi je žao što u ovih dvadesetak godina nisam naučila biti toliko bezobrazna pa ponijeti sa sobom sve odgovarajuće posude da ne mislim što kuhati kojih tjedan dana. Ovako sam samo dva-tri mirna. Iako, moram priznati, ove smo godine podbacili. Bilo je samo pet vrsta kolača, jer “Bakicu” muči artritis i još štošta… Sad čekam sezonu rođendana da joj napomenemo koja dva kolača mora, ali mora odraditi…
Šteta što ljudi stare pa ne možemo dovijeka iskorištavati da nam, po narudžbi, spremaju ono što volimo. Nekad zavidim ljudima čije su mame žive baš zbog toga. Zbog kuhanja svih onih poslastica koje smo voljeli kao dijete na način na koji su nam to spremali kada smo bili djeca… Već su mi u mislima mamini njoki i pašticada i svi oni kolači na koje sam gotovo zaboravila i koje nikad neću sama napraviti… Mislite da je to površno? Pa i nije. Zar ne govori narodna poslovica kako nam ljubav dođe kroz želudac?
Sunčan je dan, trasa, pogled u zeleno… Pas koji pokušavati ugurati glavu u ostatke hrane… Nema vijesti, nema izbora, nema hodova za život i protiv njega… Cvrkut ptica i miris susjedove, pokošene trave…
Gledam zelene, zagorske brege, razmišljam o iseljavanju i raseljavanju. Kradom se dopisujem sa zgodnim frajerom u Njemačkoj…
Pogledala sam i Martinine objave iz Švedske… Hrabro od nje. I ja bih nekud. Daleko, što dalje… I tako živim s par kofera, 3 laptopa i jednim stolnim računalom. Opet sam u potrazi za nekim stanom. I ne znam što je to zapravo dom, jer nemam neke svoje skupo plaćene zidove i danas sam, vjerovali ili ne, zahvalna sama sebi na tome. Na mogućnosti da jednostavno odem…
Ništa.
Imam novu poslovnu ideju.
Otvorit ću novu firmu koja će se baviti organizacijom sprovoda. Hodat ću od kuće do kuće hrvatskih, usamljenih staraca i nuditi im najbolji sprovod u gradu – s afterom. Objasnit ću im što u okviru svoga budžeta mogu dobiti, a da ne zamaraju svoju djecu organizacijom. Priuštit ću ima taj zadnji party koji će se pamtiti, na kojemu će teći potoci gemišta, travarice, vina ili piva. Možda tko poželi i pjenušac. Ponudit ću im i bendove, klape, folklorna društva i hotele i cateringe, možda i hostese, celebove… Imat će i crnog labuda, ako požele! Imat će i najljepši sanduk, najljepše cvijeće i najljepšu obleku u kojoj će stati pred lice Božje…
To je biznis budućnosti! To je biznis u zemlji u kojoj će, kako vidim, ostati samo starci, u kojoj će ostati samo jadni, izmrcvareni i štedljivi penzići. Bez obzira koliko hodali za život, izumiremo…
Miris pokošene trave i cvrkut ptica na mirnome bregu ili na plodnoj ravnici, bit će dobri samo mrtvima.
Živi tu više ne vide svoje prilike. Ako kojim pukim slučajem vidite, budite mi investitor…
