„Smeće jedno, danas nam je godišnjica“, vrištim Medi u slušalicu svog staroga telefona. Novi je pao. Pao i nestao. Ekran je posve crn, a garancija moje stručno rukovanje ne pokriva! Naravno, nema pojma o datumu, godišnjici, ne razumije pojam naše veze bez veze, a i zamaram ga idiotarijama. U gužvi je, naravno, kao da ja nisam. A tako je to s muškarcima. Jedino je Google, kako Petra reče, muško koje pamti nekog vraga. Ostali su za k… Nikad neću shvatiti kakav je problem kupiti neku sitnicu, cvjetić, čokoladicu, dobro, u mom slučaju veliku Milku ili kilu Ledo sladoleda, i pojaviti se na vratima. Kakav je to problem kad svaka kokoš to ponekad želi. Svaka kokoš, pa čak i ja koja zazirem od svih romantičnih debilana i mrzim iznenađenja. Rekla bi mi baba: “Ima l’ šta u tebe normalno?! Ti vazda posebna!”
Sluša me Medo, naoko strpljivo i kaže svoju poznatu doskočicu: „ De, ne seri. Što ja znam kad smo mi prvi puta gledali film.“ Malo sam ga kao zbunila. Broji dane i dane i još manje ima pojma kako i zašto očekujem od njega novi mobitel. Tipično blesavo i posve ženski spuštam slušalicu, tek tako, da se zna tko je u našoj vezi bez veze gazda i šaljem link. Link sa specifikacijama uz poruku: „Kupi mi to. Možeš i na firmu. Hvala. Sretna nam godišnjica.“
Ne zna on koliko je teško raditi, pratiti društvene mreže, stavljati hashtagove i savršene sličice, lajkati i sherati sadržaj na starom mobitelu. Ne zna on kako je to teško! A, da vam pravo kažem, nekako me i sram. Pa, svako dijete ima bolji mobitel od mene. Uništi mi sve fotke i sve selfije ovaj jad od 2MP. A nema ni previše memorije da ugradim YouCamPerfect da me popegla, ispegla, našminka pa da blistam. O kutu i svjetlosti neću ni pričati! Nemojte mi samo reći da ne znate što je YouCamPerfect ili PICR. Obrazujte se, mamu mu! Svaka udavača to mora imati! Svaka kokoš koja imalo drži do sebe!
Svaka kokoš koja drži do sebe – pozira! A ja danima nisam…
Čak sam ga i tagirala uz neki članak tipa „Kako se bogato udati u četrdesetoj“ aludirajući na moj skorašnji rođendan. Odtagirao se brzinom svjetlosti budući da sam mu ugrozila pozicije kod drugih komada. Ipak smo mi u čudnoj korelaciji, vezi bez veze, a i nisam mu „cura“. A kako čujem, krenuli su ga zvati i svi frendovi s milijun pitanja! I sad se (ja) još čudim čega se plaši. Jadni moj Medo. Baš ga maltretiram, ali od mobitela ne odustajem. Zaslužila sam ga! Za svu pretrpljenu bol i trud! Nikad nisam bila ni tiha, ni suptilna, a ni spora. I njega ću, konačno, jednog dana otjerati.
Kad smo već kod straha i muškaraca, moram reći i: „Jadni moj Ruski Princ!“ Zove me sav preplašen, rano ujutro, valjda čim je pomislio kako je dovoljno pristojno zvati, kako mu je netko oko 4 zvonio kojih 15 puta. Da se jako, ali jako, uplašio provalnika, silovatelja i pijanih budala. Ajmeeee… Još su tu i haustor i protuprovalna vrata, pa ja ne kopčam čumu taj strah. Uspiješ nazvati policiju 383 puta. Što reći nego da sam mu se rugala pola sata. „Dušo, samo ih pošalji 2 ulice dalje i ne beri brigu. Kako je krenulo, od mene će i silovatelji pobjeći.“
