U doba odrastanja, priroda mi je bila dosadna. Previše tiha i nezainteresirana za moje probleme. Umjesto u planine, ja sam srljala u odnose. Tad mi se činilo da iz tih odnosa učim o životu. Kasnije sam skužila da smo svi ljudi sjeb*** na svoj način. I da je priroda savršena.
Takve i slične misli prevrtala sam po glavi na povratku s Highlander Blidinje avanture. U prepunom busu, osjećala sam kako mi desni gležanj pulsira. Čak možda i u ritmu pjesme koju vozači vole: „Oduzimaš mi dah, ostajem bez riječi, u krilu tvom nema kraja sreći…“
Highlander BiH, Blidinje
Pjesma je loša. Al’ gore od teksta je ideja da takve stvari pjeva frajeru. To je sigurno zato što nikad nije bila na Blidinjskom jezeru ili planini Čvrsnici. Nikad se nije popela na Pločno, Vilinac ili Drinjaču. O Hajdučkim vratima (naslovna fotografija) da nit’ ne govorim. Daj Indira, pliz. Ako hoćeš da ti nešto oduzima dah, odi na Hajdučka vrata! Kameni krug i planinski masiv u pozadini neće te iznevjeriti. Zaboravi tog frajera, zaboravi Gospodare prstenova, filmske scenografije i sva ta sranja. Ovo je stvarno, ovo postoji!
Pogledajte ovu objavu na Instagramu.
A Highlander BiH i staza od oko 100 km nudi puno fenomenalnih prizora. I nudi avanturu. Doduše, ta avantura ne izgleda osobito zahtjevno kad si doma. Pred računalom misliš da postat’ Gorštakinja na Highlander BiH i nije neki kunst.
Miki, Pero i ja uvjerile smo se u suprotno odmah prvi dan. Uspon na Pločno po grebenu Čvrsnice je oko 16,5 km zahtjevnog terena. Temperatura preko 30 celzijusa. Bilo je povraćanja, bolova u leđima i koljenima. Činilo nam se da se jako vučemo. Kad smo se napokon uspele na Pločno 2.228 mnv, dočekali su nas Krešo i ekipa: „Bravo cure, prve ste!“ Ma je. Na vrhu sam zaronila u prikolicu punu snijega i ledenog pića.
Nakon vatrenog krštenja, išlo je tako svaki dan. Buđenje u 5, doručak na kuhalu, spremanje šatora, pokret u 6, hodanje po planini 8,9 sati, dolazak u kamp, pričanje s ekipom, podizanje šatora, pranje tijela i robe, lizanje rana, jelo, spavanje.
„Pa nama ide fenomenalno…ne mogu vjerovati koliko je sve lijepo i dobro. Nemamo još puno do kraja. Zamisli kako bi bilo dobro da budemo prve!“ U tim mislima zaboravim da sam na planini. A planina je prostor bez prizemnih misli. Planina ne prašta površnost. Oštra bol u gležnju spušta me s mog oblaka i stropošta na tvrdi kamen. “Jesi dobro?“, pita Pero. „Aaaaa!“ , urlam.“ Nisam dobro!“
To je bilo na prvom kilometru dionice od 20. Nakon pada, cure sam ostavila nek rade šta hoće. Neću se zaustavljat, pogledat ću nogu kad stignem na Kedžaru. Kasnije su mi rekle da je Pero u novostečenoj slobodi brala jagode i borovnice. A Miki je obavljala poslovne razgovore. Nakon 10 km šepesanja, nailazim na Kikija i Stipana: „Idemo zajedno dalje, nemreš ovakva ić ‘ sama. Osim toga, i mi smo u banani.“
Tu je ta zajednička fotka. Smijemo se kao da je sve super. Ja nemam uganuti gležanj, Kiki nema upaljenu tetivu na nozi i ubod obada koji natiče i boli. Vide se samo sretna lica i Kikijeve tetovaže s putovanja.
Maki i Kiki
Nakon vode, tabanamo beskonačnim makadamom. Idemo uzbrdo, nižu se zavoji, sunce nemilice prži. Ruksaci su nam jeb*** teški. Kiki ima dobre priče i vrijeme ipak prolazi. U jednom trenutku on stane i skine tenisicu. Noga mu je prekrivena žuljevima. „Lijep ti je ovaj džepić s desne strane“, pokazujem na ogromni probušeni žulj. „Aha. Taj mi je za kovanice!“
„Evo još malo, kamp je iza ovog zavoja“, veli mi Kiki. Super, osim što nije. Ni iza sljedećeg. Ni u sljedeća 3 kilometra. „Gdje je ta jeb*** Kedžara, ne mogu više, u pič** materinu…koji kur** se događa…karta laže, zašto nemaš gps trag?“ Pošteno puknem, al ipak se nekako dovučem do Kedžare. Gutam suze. U kampu priskaču momci iz gss-a i umataju mi nogu u led. Daju mi hladnu pivu i gulaš. Ta će mi pažnja potrajati nekoliko sati.
Ujutro mi noga izgleda loše. Na popisu sudionika, broj 29 s mojim imenom biva prekrižen. Kraj njega stoji upisano „Odustala“. Tužna sam. Sažaljena nad samom sobom i činjenicom da mi je avantura naprasno prekinuta. A bili smo si tako dobri – Highlander BiH i ja.
„Ajde, bolan, šta si se snuždila. Neće planina nikud uteć’!“, veli mi jedan stariji treker. Znam da neće, al’ ja sam baš htjela postat Gorštakinja. Naravno, njemu su to sve gluposti. Kakve to veze ima s bilo čim?
Malo kasnije, dolazi mi Krešo: „Slušaj Iva, ima da se hvališ ekipi u Zagrebu da si na Blidinju postala Diva. Jesi vidla kako su momci iz gss Jablanica svi skočili oko tebe? A onom jednom dečku, što je skoro kolabiro, rekli nek’ malo pričeka!“ Smijem se. Godi mi to, iako debelo preuveličava. „A za Vran te čeka popravni, dođi kad oćeš.“
Fala ti, Krešo. Bojim se da ću dogodine odsrljat u intenzivan odnos s nekom drugom planinom i da neću stić na Vran. Al’ zato su mi Blidinje i Čvrsnica bili ekstra!
Tekst napisala blogerica s bloga https://volimbrdo.blog/
Fotografije Highlander BiH
