Trudnoća je prolazila u hormonalnim sinusoidama. Ona je rasla i rasla. Svako malo sam je šoferirao po bolnicama, pregledima i kontrolama. Njeno hrkanje ispunilo je noći, one za koje kažu da se trebaju prespavati u pripremama za nadolazeće besane noći.
Počeli smo udarati zadnje pripreme – kupovina i uređenje prostora te me polako počeo primati neki nemir. Počeo sam se brinuti. Bože, samo da sve dobro prođe, znao sam pomisliti. Šećući po svim tim kontrolama čovjek vidi svašta, čuje previše. Koliko god se čovjek pripremao, taj dan ga uvijek iznenadi. Bio sam baš vani poslovno kad je mobitel zazvonio znak za uzbunu.
– Čuj, meni nekaj dole curi, brijem da je puk'o vodenjak. Baš je stari došao s posla, pa će me otpeljat u bolnicu. Vidimo se tamo.
– Moram ić', samo sam rekao ljudima s kojima sam bio i otperjao.
Vozio sam koliko sam mogao prebrzo jer je sudbina odlučila da joj vodenjak pukne baš u vrijeme najveće gužve na cestama. A osim toga, i u puno je drugih stvari Murphy zapleo svoje prste – bilo je mjesec dana prerano. Dok sam vozio misli su mi se samo vraćale na poluofarbani zid i kantu boje s namočenim valjkom koji sam ostavio jutros u sobi i njene prozore. Za vikend ih je kitala kao da joj život o tome ovisi. Sada možda i ovisi, i još dva. Oduvijek je bila tvrdoglava.
Koloplet negativnih misli rojio se i polagano gradirao kada sam stigao napokon pred bolnicu. Od nje ni traga ni glasa – zapela je u gužvi, no njena majka je već bila tamo. Nju je poziv dočekao kada se spremala s posla, a bolnica joj je bila par tramvajskih stanica. Čekali smo u tišini, svako sa svojim brigama. Uostalom, što reći?
Najzad su stigli. Ugegala se u bolnicu u japankama, obučenim na čarape i trenirci koja je sva bila mokra od plodne vode – slika koju ću zauvijek pamtiti. Brzo se prijavila i odveli su je. A ja sam ostao sam s njenim roditeljima.
Dogovorili smo se da je glupo da prisustvujem porodu, nismo taj tip. Oduvijek smo bili jedan od onih parova koje nazivaju "disfunkcionalnima", koji se stalno svađaju, počaste se pokojom psovkom i zaziru od romatike. Zapravo, bili smo lijeni hodati po tečajevima da bi dobili potrebne papire za moje sudjelovanje. I volio sam je zbog toga – zbog njene praktičnosti. Otišli smo na ćevape. Zvao sam je dok su je pripremali i poslije se više nije javila. Nastavio sam s pripremama, sada u warp brzini, koje sam prekidao svakih pola sata da nazovem bolnicu.
– Ništa, gospodine D. Još nije rodila. – zaredalo se sve do ponoći kada su me sestre zamolile za mir. Legao sam u krevet i napravio nešto što nikada ne prakticiram – molio se Bogu. San me zaobilazio dok sam se vrtio po krevetu u sjeni noćnog TV programa. Nadao sam se malo odspavati da me baš ne vidi tako ižmikanog i na mahove sam čak i uspio. Probudio sam se u šest i odmah primio slušalicu.
– Ne, žao mi je, gospodine. Još nije rodila.
Najduži dan moga života se nastavlja. Otuširao sam se, obukao i nastojao sam se držati zaposlenim. Napokon, oko 10 sati sestra mi je rekla da će show uskoro početi. Doktori su stigli i krenut će izvlačiti moju djecu na svijet. Začas sam se našao u bolnici i nisam se ni snašao kada su me sestre počele obasipati čestitkama. Kao val odvodile su me sve dublje po hodniku i najednom počele oblačiti u zeleni plašt, stavile mi i kapu, masku.
I u to kratko vrijeme, tih par minuta, osjećao sam se kao superjunak. Ta dva prekrasna bića, smežuranih lišca i sitnih, sitnih prstića i krhkih nožica, spokojno sklupčanih u inkubatoru postala su moja snaga, izvor supermoći, ali i moj kriptonit.
Uskoro su sestre i nju pustile na kolicima na hodnik. Bila je sva natečena, podbuhla, ali nasmijana.
– I? Si ih vidio?
– Jesam. Savršene su.
Primjetila je da sam nekako drugačiji. Naravno, pomislih, odahnuo sam. Sve je prošlo dobro, a djeca su zdrava. Da li zbog sinoćnjeg razgovora s Onim gore, stručnosti liječnika, svemira, usuda ili drugih faktora, nije bitno. Ipak, jedno je sigurno: moj život se promijenio. Kako?
Saznajte sljedeći tjedan.
Najduži dan u mom životu (1)
Počeli smo udarati zadnje pripreme – kupovina i uređenje prostora te me polako počeo primati neki nemir. Počeo sam se brinuti. Bože, samo da sve dobro prođe, znao sam pomisliti. Šećući po svim tim kontrolama čovjek vidi svašta, čuje previše. Koliko god se čovjek pripremao, taj dan ga uvijek iznenadi. Bio sam baš vani poslovno kad je mobitel zazvonio znak za uzbunu.
– Čuj, meni nekaj dole curi, brijem da je puk'o vodenjak. Baš je stari došao s posla, pa će me otpeljat u bolnicu. Vidimo se tamo.
– Moram ić', samo sam rekao ljudima s kojima sam bio i otperjao.
Vozio sam koliko sam mogao prebrzo jer je sudbina odlučila da joj vodenjak pukne baš u vrijeme najveće gužve na cestama. A osim toga, i u puno je drugih stvari Murphy zapleo svoje prste – bilo je mjesec dana prerano. Dok sam vozio misli su mi se samo vraćale na poluofarbani zid i kantu boje s namočenim valjkom koji sam ostavio jutros u sobi i njene prozore. Za vikend ih je kitala kao da joj život o tome ovisi. Sada možda i ovisi, i još dva. Oduvijek je bila tvrdoglava.Koloplet negativnih misli rojio se i polagano gradirao kada sam stigao napokon pred bolnicu. Od nje ni traga ni glasa – zapela je u gužvi, no njena majka je već bila tamo. Nju je poziv dočekao kada se spremala s posla, a bolnica joj je bila par tramvajskih stanica. Čekali smo u tišini, svako sa svojim brigama. Uostalom, što reći?
Najzad su stigli. Ugegala se u bolnicu u japankama, obučenim na čarape i trenirci koja je sva bila mokra od plodne vode – slika koju ću zauvijek pamtiti. Brzo se prijavila i odveli su je. A ja sam ostao sam s njenim roditeljima.
Dogovorili smo se da je glupo da prisustvujem porodu, nismo taj tip. Oduvijek smo bili jedan od onih parova koje nazivaju "disfunkcionalnima", koji se stalno svađaju, počaste se pokojom psovkom i zaziru od romatike. Zapravo, bili smo lijeni hodati po tečajevima da bi dobili potrebne papire za moje sudjelovanje. I volio sam je zbog toga – zbog njene praktičnosti. Otišli smo na ćevape. Zvao sam je dok su je pripremali i poslije se više nije javila. Nastavio sam s pripremama, sada u warp brzini, koje sam prekidao svakih pola sata da nazovem bolnicu.
– Ništa, gospodine D. Još nije rodila. – zaredalo se sve do ponoći kada su me sestre zamolile za mir. Legao sam u krevet i napravio nešto što nikada ne prakticiram – molio se Bogu. San me zaobilazio dok sam se vrtio po krevetu u sjeni noćnog TV programa. Nadao sam se malo odspavati da me baš ne vidi tako ižmikanog i na mahove sam čak i uspio. Probudio sam se u šest i odmah primio slušalicu.
– Ne, žao mi je, gospodine. Još nije rodila.
Najduži dan moga života se nastavlja. Otuširao sam se, obukao i nastojao sam se držati zaposlenim. Napokon, oko 10 sati sestra mi je rekla da će show uskoro početi. Doktori su stigli i krenut će izvlačiti moju djecu na svijet. Začas sam se našao u bolnici i nisam se ni snašao kada su me sestre počele obasipati čestitkama. Kao val odvodile su me sve dublje po hodniku i najednom počele oblačiti u zeleni plašt, stavile mi i kapu, masku.
I u to kratko vrijeme, tih par minuta, osjećao sam se kao superjunak. Ta dva prekrasna bića, smežuranih lišca i sitnih, sitnih prstića i krhkih nožica, spokojno sklupčanih u inkubatoru postala su moja snaga, izvor supermoći, ali i moj kriptonit.
Uskoro su sestre i nju pustile na kolicima na hodnik. Bila je sva natečena, podbuhla, ali nasmijana.
– I? Si ih vidio?
– Jesam. Savršene su.
Primjetila je da sam nekako drugačiji. Naravno, pomislih, odahnuo sam. Sve je prošlo dobro, a djeca su zdrava. Da li zbog sinoćnjeg razgovora s Onim gore, stručnosti liječnika, svemira, usuda ili drugih faktora, nije bitno. Ipak, jedno je sigurno: moj život se promijenio. Kako?
Saznajte sljedeći tjedan.
Najduži dan u mom životu (1)
You must be logged in to post a comment Login