Ogledalce, ogledalce jesam li onakva kakvom se činim u tvom odrazu? Ono ništa ne odgovara već samo bleji u mene pokazujući mi moje iluzije. Što je najbezobraznije od njega u oči me gleda prikazujući me s osmjehom, uvučenog trbuha istu kao kad sam imala dvadesetak godina.
I tako me pusti ujutro da odem misleći kako sam još uvijek bezbrižna djevojka malog konfekcijskog broja dok ne odem u trgovinu i prodavačica me pita: 'Još nešto gospođo?' Aaaaaaaa, ne! Sto posto se zabunila, ne vidi dobro stara baba, dat ću ja njoj gospođu.
I dok idem dalje i pazim da se sa svojim starim nogama ne razvalim po zaleđenom snijegu, kopka me to ogledalo. Pa jel' ono meni govori istinu? U čijoj je službi? Hm, pa jel' možda začarano? Kad se moglo dogoditi Braći Grimm i Snjeguljici može i meni.
Zapravo ogledalo ima u potpunosti krivu perspektivu, kako god da ga okreneš ono vidi plošno. Još dok slika od ogledala dođe do mozga kao kod gluhog telefona ona se promjeni nekoliko puta. Ogledalo kroz zjenicu šalje žutoj pjegi sliku 'pa ok si, tako tako', žuta to naravno okrene naopako i do mozga dolazi informacija 'Savršeno izgledaš, nikad bolje, kao da ti je 18'. I kad završi taj vidni gluhi telefon ja i dalje živim u zabludi.
Ponekad je slično i s ljudima. Moja perspektiva na stvari ponekad je u potpunosti kriva. Ali kad sam s njom ona mi je topla i poznata makar mi na uho šapće lažne stvari. Kao i ogledalo ja vidim plošno, samo ono svoje. Nit sam sposobna proširiti sliku jer za to je potreban trud od nekoliko koraka, a u mojoj perspektivi je i dalje tako toplo. Ponašam se kao ogledalo jer i dalje samo blejim u prazno tjerajući svoj kut gledanja.
Ipak imam nešto više sreće nego ogledalce. Njega ako netko želi pomaknuti moguće je da ga razbije. Tada ga još više mrze jer donosi godine nesreće i njegove krhotine stvaraju ružna izobličena lica s nepovratno crnim perspektivama. Ako mene netko gurne iz moje poznate plošne perspektive na trenutak će se sve srušiti, bit ću na nepoznatom teritoriju, tapkat ću u mraku ali možda usput opipam nešto. Možda na trenutak shvatim kako stvari zapravo stoje.
I tako me pusti ujutro da odem misleći kako sam još uvijek bezbrižna djevojka malog konfekcijskog broja dok ne odem u trgovinu i prodavačica me pita: 'Još nešto gospođo?' Aaaaaaaa, ne! Sto posto se zabunila, ne vidi dobro stara baba, dat ću ja njoj gospođu.
I dok idem dalje i pazim da se sa svojim starim nogama ne razvalim po zaleđenom snijegu, kopka me to ogledalo. Pa jel' ono meni govori istinu? U čijoj je službi? Hm, pa jel' možda začarano? Kad se moglo dogoditi Braći Grimm i Snjeguljici može i meni.
Zapravo ogledalo ima u potpunosti krivu perspektivu, kako god da ga okreneš ono vidi plošno. Još dok slika od ogledala dođe do mozga kao kod gluhog telefona ona se promjeni nekoliko puta. Ogledalo kroz zjenicu šalje žutoj pjegi sliku 'pa ok si, tako tako', žuta to naravno okrene naopako i do mozga dolazi informacija 'Savršeno izgledaš, nikad bolje, kao da ti je 18'. I kad završi taj vidni gluhi telefon ja i dalje živim u zabludi.
Ponekad je slično i s ljudima. Moja perspektiva na stvari ponekad je u potpunosti kriva. Ali kad sam s njom ona mi je topla i poznata makar mi na uho šapće lažne stvari. Kao i ogledalo ja vidim plošno, samo ono svoje. Nit sam sposobna proširiti sliku jer za to je potreban trud od nekoliko koraka, a u mojoj perspektivi je i dalje tako toplo. Ponašam se kao ogledalo jer i dalje samo blejim u prazno tjerajući svoj kut gledanja.
Ipak imam nešto više sreće nego ogledalce. Njega ako netko želi pomaknuti moguće je da ga razbije. Tada ga još više mrze jer donosi godine nesreće i njegove krhotine stvaraju ružna izobličena lica s nepovratno crnim perspektivama. Ako mene netko gurne iz moje poznate plošne perspektive na trenutak će se sve srušiti, bit ću na nepoznatom teritoriju, tapkat ću u mraku ali možda usput opipam nešto. Možda na trenutak shvatim kako stvari zapravo stoje.
You must be logged in to post a comment Login