Suputnica

Upoznao sam je početkom mjeseca. U doslovnom i biblijskom smislu. Za egzistencijalni trebat će mi više vremena, ali već činjenica da između nas sve brzo i glatko teče govori mi da smo dobra kombinacija. I to mi je za početak dovoljno, nastojim ne komplicirati stvari gdje nije potrebno.

Od prvog trenutka između nas nešto struji. Nekakva napetost, čudna privlačnost. Međusobno prepoznavanje. I kad razgovaramo i kad se mazimo. No taj odnos zasad ne pokušavamo imenovati, kategorizirati, staviti u ladicu. Je li to veza, prijateljstvo s povlasticama ili avantura, ne zna ni jedno ni drugo. Ali doznat ćemo ostanemo li zajedno. Po prešutnom dogovoru, uživat ćemo dok traje. To odgovara i meni i njoj.

Ima li tu osjećaja? Dakako da ima, barem što se mene tiče. Možda nisam izgubio glavu za njom, možda nisam zaslijepljen – ali stalo mi je, postala mi je draga. Raduje me i uljepšala mi je život. Ne mogu reći da mi je svejedno. Ali čovjek ne može uliti vodu u punu čašu, najprije je treba isprazniti. Tako i ja – ako sam dugo patio za drugom, ne mogu odmah biti zaljubljen. Nije to ta intenzivnost. Premda, na dobrom sam putu. Jer poznajem sebe. Nisam zavodnik, dapače. Podrugljivo rečeno, tutlek sam koji se zateleba nakon tri ševe. Nemam tu vrstu beskrupuloznosti u sebi da bih skakao iz kreveta u krevet i iza sebe ostavljao ranjene i mrtve. Nego svakoj ostavim komadić srca, djelić duše. Svaku volim – ili barem pokušavam voljeti. Tako funkcioniram, i s tim sam se pomirio.

Zato ne mislim da ću joj ostati dužan. Dat ću joj šansu, a o njoj ovisi hoće li je prihvatiti. Ni na što je ne silim. Dok joj je dobro, neka putuje sa mnom. I obratno – sve dok uživam, bit ću joj suputnik. Pa kamo stignemo. Kako je jednom napisao Petrarca – ako cijeli dan hodate i tek navečer stignete kući, dobro je. Ni naše putovanje stoga neće biti loše.