Često mi kažu: „Uh, komotna si…“ Odgovor je uvijek isti. Da, jesam, komotna sam jer mi se može, jer si to želim… Uvijek nastane muk jer na ovakav odgovor.
Što reći?
Nema se tu što puno reći, realno. Jedino što često očekujem da me se počasti epitetom: sebična ili nešto slično. Pa čak i da mi se prišije takav epitet, može slobodno, diralo bi me malo više nego ništa jer znam koliko sam vrlo nesebična i kad dajem onda stvarno dajem od srca i otvorenih ruku bez ikakve računice.
Jesam, vrlo sam komotna jer sam si cijeli život dozvoljavala da mi život kroje ini, od onih jako bitnih, tipa roditelji, partner, suprug, rodbina, prijatelji pa sve do onih totalno nevažnih u mom životu. Međutim, i ti, ustvari vrlo nevažni, su isključivo mojim zaslugama postali jako bitni jer sam im davala toliko na važnosti da su mi krojili baš po svojim mjerama. Mojim životom su mlatili baš kako je njima pasalo. Naravno, ne krivim ih, nisu oni krivi, ako se krivac mora tražiti onda sam kriva isključivo i samo ja jer nisam postavila granice odmah na početku.
Granice
Ljudima ako ne postaviš jasne granice ponašaju se onako kako žele. Daju si previše slobode i često nemaju mjere. Zato danas vrlo brzo stavim svakog na svoje mjesto u životu, postavljam granice kao od šale i svakom dam sebe upravo onoliko koliko smatram da je njemu potrebno, a opet da sebe ne uništim što sam prije često znala raditi. Da bih pomogla ovom pored sebe, znala sam samu sebe dovesti do uništenja. Luđakinja.
Sad kad razmišljam o tom svom „bivšem životu“ one stare sebe – često mislim koliko sam bila luda. Potpuno luda pitajući se na što sam potrošila dane i život rastrgana između nakuhavanja, dezinfekcije doma, peglanja svega, od čarapa do košulja, slušajući sve kako život tako izgledati mora. Samo tako je ispravno. Samo ako je teško – to je ispravno – jer to je život. Jebem ti glupi odgoj kojim su nam isprali mozgove.
A onda, valjda ,sazreš ili jednostavno kroz godine shvatiš da imaš i svoj mozak koji služi da razmišljaš, da promišljaš, da taj mozak stvori nove ideje i dođeš do famoznih spoznaja. Dogodi se taj famozni klik u glavi gdje se zapitaš; pa je l’ to sve mora biti tako teško, je l’ ja to baš sve „moram“!? Pa, idemo probati drugačije, samo pokušati, pa što bude. Dođe momenat u životu da izađeš iz svog okvira.
I onda shvatiš da to sve ne mora biti toliko teško, naporno. Dođe momenat u životu kad svoj život uzmeš u svoje ruke i kreiraš svoj svijet po svojim pravilima, upravo onako kako ti sam sebi želiš. Da ti bude lakše, ugodnije, da uživaš u tome jer si živ, jer postojiš.
Međutim tada za okolinu postaneš komotan.
Postaneš komotan
Da, upravo tako. Jesam, komotna sam jer mi se može, jer si to želim, jer sam dovoljno dugo bila marioneta ljudima koji su upravljali mojim životnim koncima. To više nisam, niti ću više ikad ikome biti. Od obitelji pa na dalje… Dok nikom ne štetimo i ne radimo loše, ne vidim razloga ne biti komotan i dobar sebi.
Fenomenalno mi je da su mojom komocijom neki ljudi su samo nestali iz mog života. Nisu se više mogli nositi sa mnom, nisu mogli gledati novu sliku mene i to je ok. Nitko nije ni tražio da ostanu, svatko ima svoje izbore ići ili ostati. Nisam nikad nikog molila za ostanke pa neću ni sada. Čemu? Ako ti ne pašem, ok, bilo mi je drago i sretan put. Život funkcionira tako da jedni odu, drugi dođu. Kao na kolodvoru – ponekad i ostaneš sam, što je isto ok.
I svu su živi i zdravi
Primijetila sam da s mojom komocijom ništa se bitno u životu mojih bližnjih nije promijenilo. Svi su živi i zdravi, nikom ništa ne fali – iako ponekad imamo za ručak jaja i hrenovke, iako se obuče i neispeglana majica. Unatoč tome što u zahodu nije potrošena boca Domestosa i nije sve dezinficirano, i dalje živimo, zamisli!
Ono što se promijenilo mojom komocijom je da sam postala jedna sretna i ispunjena žena, manje opterećena, ne nadrkana. Žena koja se veseli danu i životu, žena koja je samu sebe i svoje sitne potrebe stavila visoko gore na listu prioriteta i to bez imalo grižnje savjesti.
I dalje imam poprilično frendica koje, bez obzira na pozamašan broj godina u guzici, i dalje živi po ovom gore sistemu – ja moram sve sama i ako ja ne napravim neće nitko! Jadnice, patnice, žrtve.
Bude mi ih i žao. Međutim, ako sami sebi ne želimo dobro, ako sami nismo spremni promijeniti nešto za sebe, tko će? Neće nitko umjesto nas, neće se baš nitko zauzeti za nas jer često bitke moramo izboriti sami, sviđalo se to nama ili ne, ali tako je.
I vjerujem da nije lako iz starog načina života koji je kao utetoviran u nas ući u novi, gdje stara pravila ne vrijede. Nije lako, ali nije niti nemoguće samo je potrebno odlučiti, skupiti muda i krenuti mini koracima – pa što i kako bude..
