Sve je više prijatelja, poznanika i dragih mi ljudi koji su razvedeni ili prolaze mučan postupak razvoda. Ponekad se osilim čačkati pitanjem – zašto?
Zašto se razvodite?
Odgovor je manje više uvijek isti, ako ne isti onda barem sličan:
– Nije išlo, eto, jednostavno nije išlo!
Ne dajem si za pravo na glas komentirati jer svatko od nas najbolje zna svoju životnu priču. Svatko ponaosob zna što je najbolje za njega u datom času. Ali, ne mogu se oteti dojmu koliko je puno razvoda u posljednje vrijeme. Ne mogu se oteti dojmu koliko brzo ljudi odustanu jedan od drugog, odustanu negdje na kraju i sami od sebe.
Uvijek mi prođe kroz glavu pitanje, zašto?
Je l’ netko u braku?
Pod terminom brak mislim na zdrav odnos između dvoje odraslih i zrelih ljudi. Jer danas u riječ „brak“ se baš svašta trpa. Razmišljam o tome hoće li itko od moje generacije dočekati debelu starost s izabranim bračnim drugom kojem se nekad davno prije kleo na ovu svima nam dobro poznatu dok nas smrt ne rastavi?
Moj otac bi znao reći: ludo vrime, ludi judi…
Kad bolje otvorim oči i osvrnem se oko sebe zaista bih komotno mogla citirati svog oca bez trunke razmišljanja, jer zaista je ludo vrijeme i ludi ljudi. Moji roditelji se nikad nisu razveli. Do smrti su bili jedan pored drugog. Mama je ispratila tatu, a mi djeca smo ispratili mamu, jer to tako ide.
U vrijeme mladosti i braka mojih roditelja njima nikad nije palo na pamet da se razvedu, a bilo je svega – i svađa, i ljubavi, i nesporazuma. Svega lijepog i manje lijepog što nam život servira. Bez iznimke, ali oni su si uvijek bili tu, jedan pored drugog kao dva ratna druga, vukući jedan drugog kroz sve životne bonace i nevere.
Moj otac je umro gledajući moju majku, svoju suprugu koju si je odabrao. Čini mi se da danas, kod nas novijih generacija, toga više nema ili ako i ima – onda ima u tragovima. Čini mi se da su rijetki ti neki sretni brakovi.
U vrijeme braka naših roditelja stvari su se popravljale
Kad bi se pokvarila veš mašina nije se išlo u dućan kupiti novu, već bi otac popravljao staru da još malo potraje. Isto tako je bilo i s brakovima. Brakovi su se tada popravljali, trudilo se, nije se razvodilo samo tako – jer ne ide. Nije ni tada išlo, ali si malo potrpio, pa bi malo i zažmirilo, prešutio i tako bi se dočekala starost.
Danas, danas se stvari ne popravljaju. Danas odeš u dućan i kupiš novu veš mašinu, jer ti se popravak stare apsolutno ne isplati.
I nije tu stvar stare ili nove veš mašine, stvar je u tome da smo tu lakoću postojanja preslikali i na odnose, veze, brakove.
Lakše je naći drugog muža, ženu, otići u novi brak nego potruditi se popraviti stari. Čini mi se kao da danas nitko više nikog ne trpi, nitko više nikom ne šuti, tolerancija i prilagođavanje je postala luksuz a ne nešto normalno, ljudski.
I što na kraju iza tih silnih razvoda ostane?
Na kraju ostaje samo gorak okus u ustima svakom akteru institucije koja se zove brak i onoga što je iz nje izašlo.
Ne znam, ništa mi se ovo ne dopada baš previše, zaista, ludo vrime – ludi judi…
