Jesi li i ti nekad izgubljena u svemiru?

Ponekad mi se čini da život ima zadatak, ne jedan, već više zadataka, ali trenutno mi je najvažniji u kojem me život vraća samoj sebi. Možda nekom čudno, možda nekom neshvatljivo, ali – da, svako toliko imam osjećaj da mi život smjesti neki jebački scenarij kako bi me vratio samoj sebi.

Ne znam kako drugi ljudi, ali ja imam trenutaka, dana, pa čak i perioda u životu kada se izgubim. Izgubim onu konekciju sa sobom i točno znam kada taj trenutka nastupi. Osjetim ga, ali jednostavno se ne trudim nešto promijeniti već se prepuštam do iznemoglosti i dajem se životu, ljudima, poslu, obitelji. I iscrpim se, negdje u vremenu energetski pojedem samu sebe dok ne padnem na koljena umorna, iscrpljena, prazna, nikakva, jednostavno vrlo vješto i lako izgubim životnu busolu.

Evo ima neki dan da sam opet kapitulirala pred životom, umorna, iscrpljena, nikakva, prazna dajući se opet svima a najmanje samoj sebi. Ima neki dan da sam se opet ispočetka izgubila u svom osobnom svemiru, opet si postavljajući pitanje: “Ma, kako ti se to opet dogodilo?”

Iskreno, ne znam. Mic po mic, kap po kap, dogodilo se. Odjednom sam shvatila da sam opet nigdje i da loše balansiram sama sa sobom na jednoj tankoj niti iznad neke crne i duboke provalije.

Ne bojim se, nije mi to prvi put, prošla sam kroz život takvih situacija, ne treba mi nitko da me tješi i da mi kaže da će proći – znam da će proći, svaki put do sada je prošlo pa će i ovaj, znam. U životu sve jednom prođe i ništa nije zauvijek. Ne treba mi ni nitko niti da me ohrabri i da mi kaže da ja to mogu. Znam ja sama što ja sve mogu i kako ću sama sa sobom kad više ne mogu. Često sam sama sebi najbolji prijatelj, a ponekad i najveći neprijatelj. Znate o čemu pričam…

Ponekad budem ljuta na samu sebe jer si dozvolim da se izgubim, da se zanemarim… Ustvari, da zapostavim ono nešto u sebi i tada polako i tiho nastane kolaps. Budem ljuta na sebe jer svih i sve stavim ispred sebe i svojih potreba, a to često nije dobro. U životu ponekad je potrebno biti malo sebičan i smatram da je to sasvim u redu.

Ali, dobro. Sve je dobro. Izgubiti samog sebe, naći se, pasti, dići se, stati, krenuti opet ispočetka. Sve je to samo život koji moramo odživjeti. Nekad bolno, nekad sretno, nekad mirno, a ponekad turbulentno, nema veze…